Otplovio je panonski mornar u čijem srcu je bilo Sarajevo, i kad je rušeno i kad je blistalo, uvijek je u srcu.

Đorđe Balašević, veliki maestro, genijalac u jednostavnosti koji umjetnost čini vječnom.

Otišao je tiho, tiho, kad je Panonsko more bilo najmirnije u njegovoj duši, a okolo, u stvarnosti, su ostale bure koje on ne voli.

Malo ko je znao pjevati ljubav, malo ko je imao tako topao glas, malo ko je ikad bio tako genijalan u jednostavnosti koja se pretakala u savršenstvo kao sto je Đole, taj dobri stari AS koji se ne može ponoviti.

Ljubav je znao i živio je;

"Još sam bio sasvim mlad,
Neke barske ptice sam lovio tad,
Kad je došla da se kupa,
Lepa protina kći.
Nije znala gde sam ja,
Da je gledam krišom kroz trsku i šaš,
A preko reke, noć je pala..."

Ljubav je ljubav, a ljubav je svaki dan koji živiš..., pa o pijetlu.

"Im'o sam strašnog petla,
bio je pravi đavo,
na kiši i na vetru,
uvek je stajao pravo,
po selu perje leti,
diže se strašna graja,
u našoj kući, uvek,
bilo je dobrih jaja..."

Neki žive i kad nisu tu...

"U ime svih nas,
iz pedeset i neke,
za zakletvu Titu,
ja spevao sam stih.

Ne spominjem prošlost i bitke daleke,
jer rođen sam tek posle njih.

Al' život pred nama,
još bitaka skriva,
i preti nam,preti, o, duboki vir.
Ja znam da nas čeka,
još sto ofanziva,
jer moramo čuvati mir.
Računajte na nas.

Sumnjaju neki da nosi nas pogrešan tok,
jer slušamo ploče i sviramo rok.
Al' negde u nama je bitaka plam,
i kažem vam šta dobro znam:'Računajte na nas'."

A svojoj ljubavi, svom Sarajevu:

"Štagod noćas da zapevam,
vučiće na sevdalinku...
Usnuo sam čobanicu, uplakanu, u šljiviku...

Grom udari,
Planu seno,
Rasturi se stado njeno,
Zaplete se dim na uvojku,
Reče da se zove Bosna,
čudno ime za devojku?

Nekom Drina teče desno,
Nekom Drina lijevo teče.
Sve da teče u dubinu,
Na dve pole svet da seče...

Znam tajni gaz, moje lane,
Most se pruži gde ja stanem...
Sve da vuku me konji vrani,
Nema meni jedne strane,
dok si ti na drugoj strani,
Osta ovaj stari kompas u grudima,
A po polju nikli zabrani...
Crne senke,
što se gnezde u ljudima,
nadleću me kao gavrani...

Nekada sam putovao po mesecu...
Kroz vilajet pun hajdučije,
A sada me oči ljudske plaše više nego vučje...

Stoput su prijatelji u molitvi pomenuti,
Da l' će mi se radovati,
Ili glavu okrenuti?
Šta slagati?
Šta im kasti?
Svet ne možeš pesmom spasti...
Njine brige me i noćas brinu,
Dok se spremam na put kući,
Na put kući...
U tuđinu...
Svetom smo se rasipali k'o đerdani...
Nosili nas nebom ćilimi...

Da li su to, stvarno, bili bolji dani,
ili smo to bolji bili mi?
Nekad smo se bratimili po pogledu,
Sluteći da isto sanjamo,
I bogu je prosto bilo krstimo l' se ili klanjamo..."

Otišao je posljednji "Panonski mornar", u čijem srcu je bilo Sarajevo.
Sarajevo, kad je najgore bilo.

Otišao je Đole da bi postao vječan.
Niko kao ti, najdraži mornaru.

Ne postoje riječi da se kaže ko je Panonski mornar, ali postoje pjesme koje ćemo slušati i znati da si vječan...

Počivaj u mirnim vodama, plemeniti mornaru.